Julija 8

„Uskoro se ravnica pretvorila u blagu padinu, koja je veoma brzo prerasla u strmu uzbrdicu. Na kraju smo bili primorani da ostavimo džip i nastavimo da se penjemo pešice. Nalazili smo se na svetoj zemlji naroda Lakota. Tišina je bila toliko nestvarna da su nam koraci odjekivali među stenama, dok se veoma topao vetar trudio da odnese njihov eho daleko. Gotovo nesvesno smo se utišavali, sve dok na kraju nismo počeli polako da šapućemo, da bismo uskoro prestali skroz da pričamo...“

Nekada davno Đankarlo Berardi, autor Julije, stvorio je s crtačem Ivom Milacom jedan drugi serijal za izdavačku kuću Serđo Boneli. „Atipični“ vestern zvan Ken Parker postao je presedan u italijanskom stripu, kako po temama koje je obrađivao, tako i po dubini likova i njihovih motivacija, a i po stilizovanijem, skoro umetničkom crtežu. Ako je Dilan Dog ozvaničio „odrastanje“ Bonelijevih stripova, Ken Parker je mnogo godina ranije započeo taj trend. Ali Parker nikad nije doživeo komercijalni uspeh Dilana – imao je trnovit izdavački put i na kraju se završio nakon sedamdesetak redovnih epizoda i četiri specijala – godišnjaka. Julija nema tih problema, od samog početka je našla ciljanu publiku, dozvoljavajući Berardiju veću kreativnu slobodu. I tako, scenarista je rešio da se vrati Divljem zapadu. Ali dok Parker oslikava jedan svet koji je u nestajanju, Julija u ovoj epizodi obilazi njegove ostatke, ono što je preteklo nakon što je mašinerija progresa zgazila indijansku naciju.

Ako planine utihnu je elegija, žal za starim danima, za vremenom kad su beli bizoni davali savete vračevima, a ponos je nešto značio. Puna je nedorečenih misli, emocija zadržanih u sebi, večitih predela planina koje su kao nemi svedoci posmatrali kako Indijanci bivaju svedeni na pijance i siromahe – lišeni čak i sopstvenog imena, kolektivno nazvani po tome što je jedan radoznali Evropljanin omašio Indiju za nekoliko hiljada kilometara... ili, kao u slučaju Sijuksa, odnosno Lakota, po uvredljivom imenu koje su im nadenuli neprijatelji, a bele neznalice preuzele. A čak i kad su postali uspešni, kao što je slučaj s vlasnicima raznih kasina koji poslednjih decenija niču po indijanskim rezervatima, takozvani Native Americans su to postigli na štetu svog negdašnjeg ponosa, pretvarajući se u turističku atrakciju i parodiju samih sebe.

Crtež Đorđa Trevisana, kome je na tušu pomogla Laura Cučeri, neodvojiv od Kena Parkera skoro koliko i crtež samog Milaca, podvlači sličnosti ali i razlike između Kena i Julije. U ovoj svesci imamo razne stereotipe vesterna, od stoičkih do pijanih Indijanaca, od proročkih vizija do salunskih tuča – nedostaje samo obračun u podne – ali Ken Parker ionako nikad nije bio strip u kome se naracija razrešava najbržim potezanjem pištolja... Parker je bio prevashodno posmatrač i katalizator dešavanja. Julija to nije, ona, kao i ranije, biva upletena u događaje, aktivno učestvuje u njihovom razrešavanju, ali se i emotivno vezuje za aktere. Poručnika Alana Veba jedva da ima u Ako planine utihnu, ali tu je Džordž Valadje, ponosni Lakota koji je morao da nauči da plače i prvi muškarac koji će u serijalu uspeti da prodre do spolja naizgled hladne, a iznutra krhke Julije.

I to je verovatno jedino što je ostalo kad su u pitanju Indijanci: puštanje suza za onim što je nekada bilo i za onim što je moglo da bude. Prvo nesviknuti na tržišnu ekonomiju, a kasnije podložni njenim najgorim elementima, dani njihove ponosne prošlosti zanaveksu prošli. I zato je ova sveska Julije prikladna elegija – iako nikad lišena samoironije i zdrave doze humora, iako s pomalo zbrzanim krajem – za svetom koga više nema a koji nam je podario nebrojene priče i avanture.

Ovde možete preuzeti pdf fajl za pregled izdanja.

Adresa:

Beograd, Lomina 5
TC Zeleni venac (ugao Kameničke i Lomine).
Lokal br. (suteren)

Telefoni:

011/2622867
064/6465755
064/6465759